Čoka – Vojvođanska književna nit -Vanja Čobanov II

HRABROST  DA SE PIŠE ISTINA

Šta je to čega nema u stvarnosti, a  šuškalo se o kraju života Bogdana Dunđerskog, zlodelima Tome Granfilda. Da li je to istina i treba li hrabrosti da se ona piše?

-Naravno da je istina- priča pisac Vanja Čobanov . – Nesvesno sam kao pisac krenuo u borbu protiv vetrenjača, istina je sklonjena, ili se izvrće i po meni se na taj način menja istorija, počev od testamentalne volje Bogdana Dunđesrskog  i Marije Trandafil, mesto gde bi treblo da bude  zgrada za sirotu decu da  mogu se školuju, Matica Srpska je smestila upravnu zgradu,  a stara se  nalazila samo malo niže. To je neodgovrnost, kad sam pomenuo Mariju Trandafil malo se zna o njoj i oni iz MS svesno je potiskuju. Postoji samo jedan primerak biografije o njoj koju je pisao njen svaremenik. Ne zanosim se da će se nešto destiti  što pružaju ove informacije. Promocija romana „Ka slepi čovek plaće“  je bila u Kikindi, želeo sam da se odužim organizaciji slepih koja mi je pomogla da shvatim  njihov način života, a Toma Granfild (Kikinđanin) je bio interesantan da napišem dramu ,a ne da pišem o njemu jer se  o njemu dovoljno pisalo, a  njegov brat je plod mašte, sa dosta realnosti. Bio sam u Švarcvaldu i doživeo mesto. Kroz ovaj roman sam pokazao sukob različitih svetova, jedan katolik beži od vere i postaje komunista i naspurot njega  jedan ikonopisac koji je pravoslavac do kraja svog života.

U vašim delima ima lepih reči,kako ih birate?

-To je pitanje stila, on se ne bira on se ima, to je posvećenost pisanju, mnogo rada na tekstu, na rukopisu. To je ozbiljan posao i dosta radim na rečenicama, brusim ih puno,a da li su lepe ili nisu lepe to je stvar  pojma  estetike pisanja.

Nema lepšeg mesta nego da se duša odmori među knjigama!  Da li je to tačno?

-Verovatno jeste.Mora da bude jedna vrsta bega od stvarnoosti, spočitavanje istine, saznanje da postoje drugačiji svetovi, drugačiji ljudi, obićaji i duša se zaista odmara među knjigama.

Kako je sve počelo?

Počelo je tako što su reči izvirale iz mene, poezija, u 16-17 godini. Pogrešno sam mislio da je poezija manje poštovana i vredna, imao sam razloga tada  za to. Oduvek sam želeo da budem pisac. Počeo sam da pišem romane, čitajući o pisanju  sa 20 godina  sam napisao roman odneo u  tadašnji „Nolit“ gde su mi rekli da sam talentovan , ali roman nije za objavljivanje. Razočarao sam se i život me je odveo na drugu stranu. Dosta dugo nisam ozbiljno pisao, zapisivao sam misli i odlomke. Danas čvrsto verujem da me je u jednom teškom trenutku život vratio pisanju i tako je nastao moj prvi roman „Ako je do mene“

Kako je među prijateljima biti pisac?

-Vrlo zanimljivo. Ja nemam mnogo prijatelja, nema mistifikacije vezane za moj život i oni to znaju,oni me doživljavaju vrlo realno i vrlo normalno, nisu verovali da  ću biti pisac i da ću doživeti uspeh i dogurati daleko.Ništa se nije promenilo, ne pričamo o književnosti. Družimo se i tako…

Kako izgleda jedan dan sa piscem?

– Kada pišem roman onda sam mu potpuno posvećen. Posle istraživanja dan mi je preciziran,  mogu da radim samo u prepodnevnim časovima , pišem do 12 sati,  dok mogu da kvalitetno radim , nastupa pauza, po nekad se popodne vratim pisanju, noću ne radim, u tom sam svetu, ne pišem , ali razmišljam , moguće je  da za godinu dana  se objavi kvalitetan roman, naravno ako  pisanje  ide. Sada sam prešao u druge svere, u pisanje scenarija, poezije, pesama , mnogo više biram ono  o čemu ću pisati. Drugi period je kad ne pišem, onda sam bolestan, ne znam šta ću sa sobom, to koristim da se odmorim , družim sa prijateljima , putujem.

Da li su promocije knjiga bile nužno zlo, teret ili zadovoljstvo?

-Promocije knjiga  su mnogo interesantne, jer sam preko promocije hteo da dođem do čitalaca i nisam želeo da pravim klasične promocije, da mi književni kritičar priča rečima da  ga publika  ne razume, želeo sam sam  da nešto kažem i pružim toplu atmosferu. Trošio sam mnogo energije, nije bitno koliko je bilo publike nego da imam  bar jednog novog čitaoca, bio sam taj koga su ljudi zvali. Da, imao sam mnogo promocija. Sad sam zasićen, nemam motiva da idem na turnije i promocije, napravim jednu zvaničnu promociju za publiku koju zanima, moje prijatelje i za medije. Tako planiram, da nastavim.dalje.

nastaviće se

DKP

Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print