NIŠTA NIJE SLUČAJNO U ŽIVOTU
Počeli ste da pišete scenarije, scenario za film i seriju o Lazi Kostiću, film je mladim ljudima bio interesantan, studenti su bili oduševljeni i film je postigao veliki uspeh među gledaocima ?
-Laza Kostić je neverovatna ličnost koja se retko rađa koja je inspirisala mlade ljude da vide drugačiji način života i mislim da je posle filma bačena rukavica u lice današnjem svetu jer mogu da vide emocije. U filmu je moglo da se vidi šta je radnije bilo vredno, kako se ranije živelo,kako su živeli umetnici kako su društvo, bogati ljudi i obični poštovali umetnike. Celog života Laza je pomagan i doživljavan kao umetnik, a kao umetnik nije dobio priznanje. Prikazane su druge vrednosti kojih više nema . Drago mi je zbog toga – konstatuje pisac Vanja Čobanov.
A scenario „Šnajder“?
To je scenario koji izvire iz knjige „Kad slepi čovek plače“, na pomolu je potpisivanje ugovora, ali je daleko od snimanja, treba da nađem producentsku kuću, to će biti vojvođanska serija jer se radnja u knjizi odvija 1963/64, Kikinda, Novi Sad, Pomaz, Sentandreja. Triler i drama u isto vreme i mislim da će se dopasti gledaocima.
Šta mislite o fejsbuku, on je danas neizbežan?
U početku mi je bio interesantan, i radio sam nekoliko privatnih stvari na njemu, 95 odsto mojih prijatelja su moji čitaoci, u poslednje vreme sam samo prisutan kada se pojavi nova knjiga i kažem šta se dešava, a šta on predstavlja i čemu služi je široka tema i može da bude koristan, kao informcija.
Čime se sada bavite?
Bavim se scenarijem, i zanima me muzika te pišem tekstove za nju, a usput sve ovo vreme sam pisao poeziju koje je objavljivana u književnim novinama i verovatno ću objaviti knjigu pesama, pravim izbor i čekam trenutak za to. Imam ideju za novi roman, uvek sam se trudio da sledeći roman bude različit od prethodnog , mislim da će novi roman biti o brokeru i tom svetu iz Frankfurta, o novcu, koje su vrednosti, kakvi su to ljudi, šta ih vodi. Uskoro ću početi da istražujem i da nađem poznanike iz tog sveta, da mi pričaju i meni sada deluje neostvarivo, a uvek je tako na početku.
Poruka pisca!
Imam više poruka, kad sam hteo da definišem šta je to moj način doživljaja i življenja rasporedio sam u četiti poglavlja romanu „Remedi for love“:
-Ništa nije slučajno u životu
– Svako iskustvo ima svoju poruku
– Ono što važi danas ne mora da važi sutra
-Današnji san je sutrašnja istina
To bi bila poruka mladima da treba da sanjaju i te enrgije su božanske koje čovek sanja i ništa ih ne može zaustaviti.
A ravnica je za pisca Vanju Čobanova?
„ Zvuk Stefanove slikarske četkice uronjene u boju i vodi u njen put po belom,po belini slepi starac pretvorio je u novi muzički komad, u valcer kroz tišinu i maštu, putovanje u prošlost i zamišlanje urezanih slika iz detinjstva, jedine koje vide otvorenim očima. – Šta želiš da radiš Stefane? -upitao bi unuka . – Da slikam deda- uvek isti odgovor dečaka opsednutog slikanjem .- Dobro, naslikaj mi danas salaš. – Šta je to salaš, deda? – To je dedino jedno malo ostrvo u Panonskom moru s kojeg se noću mogu dodirivati zvezde, pa i pričati s njima. – Nikad nisam čuo za to more – kaže unuk. -Panonsko more nije kao druga mora, Stefane, upisano u kartama, ono je korito. Zamisli ga kao ravno duboko korito, uzorano uzduž i popreko. A s leta i jeseni kad vetrovi mnogo pire , površina panonskog mora se zatalasa od zelenožutog kukuruza i pšenice. Na tim talasima plove i sanjaju panonske duše. -A zašto se zvezde spuštaju tako nisko na taj salaš?- Zato, Stefane, što je čovek na salašu mnogo usamljen“. Pročitavši odlomak iz najnovijeg romana „Kad slepi čovek plače“ Vanja Čobanov je završio razgovor.
DKP
Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
