Kanjiža – Kanjiški žaneri (Oni su činili stil Kanjiže)- Mihalj Bimbo I deo

LOKALPATRIOTE ČINE SVE ZA MESTO DA BUDE BOLJE

Pre više od 20 godina  Karolj Poša je napisao zanimljivu knjigu „Kanjižaneri“ predstavljajući 50 ljudi koji su nešto značili u to vreme u Kanjiži i među njima je i Mihalj Bimbo poznati doktor veterine, a pored toga što je bio odličan stručnjak, kroz njegov život je stalno provejavao sport , a to je bio stoni tenis i rukomet, a nedavno je bio i gradonačelnik Kanjiže.

Zbog čega ste se vi našli u knjizi?

-Bio sam iskreno iznenađen kad sam čuo da sam utrčao u ovu knjigu – započinje razgovor Mihalj Bimbo.- U knjizi je Poša sakupio sve one ljude koji su po njegovom mišljenju za ovu našu sredinu, za Kanjižu nešto značili. Kao veterinar i kao sportista probao sam da puno doprinesem Kanjiži i da pomognem ljudima, da u sportu održavam jedan dobar nivo, a kao veterinar 1972. sam došao u Kanjižu , na Ekonomiju u Trešnjevcu jer sam od njih dobio stipendiju, koja je u to vreme bila dobra i jaka ekonomija gde je bilo jednako zastupljeno i stočarstvo i ratarstvo, od krava muzara, tova bikova , 3.500 ovaca i ratarskih kultura, a danas nema ništa, samouništene zgrade doprinesem svojim radom.  Tada smo se bavili proizvodnjom mleka, vune, jagnjadi i ovčijeg mleka. Dosta lepo smo radili i zaradili. Posle nekoliko godina sam došao u  ambulantu u Kanjižu u okviru Koperacije koja je pripadala AIK „Kanjža“, to je bila velika poljoprivredna organizacija koja je obuhvatala celu opštinu. U ono vreme u svakom selu ( 13 sela) je bila  koperacija. Počeo sam da radim kao terenski veterinar, i to sam radio od1978.  pa sve do 2005. godine. Znate kakav je terenski posao! Ja sam to jako voleo, počeli smo na motorima, bez obzira da li je bila zima ili leto , jesen, proleće, da li pada kiša, sneg, motorom sam išao i svi su me zvali, ako nisu bile akcije koje smo trebali da odradimo. Kao veterinara mene svi znaju,  u Kanjiži, Velebitu, Adorjanu, Trešnjevcu, Totovom Selu, svugde. Skoro da nema ni jedna kuća gde nisam ušao. Ljudi su me poštovali koliko sam ja njih poštovao . Radio sa 10 godina u Velebitu i Adorjanu zajedno ,  radno veme mi je bilo pošto sam bio sam sa bolničarem od 1. januara, do 1. januara. Kad su me zvali kreni  i idi redom. Neću nikad zaboraviti u Velebitu Grahovka mi je  rekla: „Doktor,e svaka vam čast, vi sa mnom razgovarate kao sa vašom majkom“. To je bilo vreme kad sam ja poštovao njih, oni mene i svugde  je tako bilo. Jedan čovek u jednoj sredini ne može da se sviđa svakom, ima ko te voli, ima ko te podnosi, i ko te ne voli. I sad ako vi imate takvu struku kakvu sam ja imao bez obzira na vole, ne vole, podnose ti moraš isto pružiti svakom , tu nema  izgovora. Ja sam išao, uradio šta treba, ako nisam hteo mnogo da razgovaram ušao sam odmah štalu i vidim puno krava znam koja je bolesna, uzmem tašnu i odem kod obolele krave. Vlasnik se pita kako vidim.  E pa, vidim.  Tako je brzo prolazilo vreme , svaki dan idete, radite, trčite, obavite posao i onda vreme leti. Kad sam išao u gimnaziju i na fakultet, uvek sam brojao dane kad ću završiti , kad će biti gotovo. Kad sam se oženio i počeo da radim, vreme je proletelo.Sedim tu sad, imam 72 godine ,a sve je tako brzo prošlo da ne znam šta da kažem.

Kako vas je Karolj Poša opisao u knjizi?

-Sa Karčikom se odavno poznajem, zajedno je  sa  mojim sinom je crtao. Opisao me je malo šaljivo,  ja nisam otvorio apoteku, nego sam u joj radio, u  Agrouniverzalovoj apoteci , pre toga sam radio za neku farmu i nije mi odgovaralo. I on je mislio da sam ja izmislio lupu na crevu i otvorio sam apoteku. Nije šaljiv samo tekst o meni nego i o ostalimav(smeje se sve vreme Mihalj Bimbo).

Kako ste prihvatili vaš prikaz u knjizi?

-Ja sam se smejao. Svaka čast, dobro je,  nije to ozbiljna lektira, vidite i sliku koja je duhovita, sve je karikirano, baš kako treba.

Ta knjiga je oslikavala duh Kanjiže koji je vladao na kraju XX veka . Šta možete da kažete kakav je bio duh Kanjiže krajem devedesetih godina ?

-Pred dvedesete je sve bilo drugačije. Došli su ratovi i sve se promenilo. I raspoloženje. Probali smo to da prevaziđemo i sa kim sam bio prijatelj od ranije i sada sam to. Kad se nađemo i dan danas se šalimo. Studirao sam u Sarajevu, tamo su bili Muslimani, Srbi , Hravti, Mađari  i nije  se mislio ko kojoj naciji pripada.  A posle devedesetih  me je pogodilo strašno kad su me pitali ko si! Ono sam što sam bio i pre 10 godina, ništa drugo. Polako je splašnjavalo, i sad mogu reći da je skoro normalno. Nikad u životu  se nisam naljutio, samo me je pogodilo. Ljudi se menjaju, Mađar, sam , katolik, to cenim, ali poštujem sve druge vere i sve ljude koji su pošteni .

Da li mislite da se Kanjiža promenila u odnosu na devedesete godine?

-Zašto se promenila, da promenila se . Ljudi sada nemaju vremena da se opušteno zabavljaju , ranije je bilo malo, pa malo pa se družimo, svake nedelje smo pre podne išli u hotel „Kanjiža“ da igramo šah. Danas ljudi trče zbog zarade da izdržavaju svoju porodicu, da obezbede deci da se školuju . oba roditelja dodatno zarađuju, pa još ako nema ko da vodi računa o deci, onda je strašno.

Da li se promenio duh Kanjiže?

-Ne nije. Mi svi volio našu Tisu, našu Kajižu Mi smo lokalpatriote i činimo sve što možemo za nju. No, ljudi odlaze u inostranstvo i kad idete na Kiriš, to je novo naselje sa novim kućama i kad vidite da u porzoru stoji da je kuća na prodaju znate da se vratiti neće. Ni moj rođak se nije vratio, krenuli smo zajedno istog dana, istim vozom, ja za  Sarajevo, on za Minhen, moj sin je ovde, njegov tamo susreću se druže, snahina sestra je u Grčkoj i eto nas svugde, ali ipak funkcionišemo – kaže Mihalj Bimbo. -DKP

fotografije Danica Knežević Popov

nastaviće se

Projekat „Kanjiški žaneri ( Oni su činili stil Kanjiže)“ je sufinansiran iz budžeta opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on FacebookEmail this to someonePrint this page