Kanjiža – Kanjiški žaneri (Oni su činili stil Kanjiže)- Zoltan Balint II deo

DEO SAM  GENERACIJE KOJA JE BILA PRVAK DRŽAVE (SFRJ) U RVANJU

Da se varatimo na vas, čime ste  se  sve bavili.  Da se osvrnemo na vaš period aktivnog sportiste. Vi ste i danas predsednik Skupštine Rvačkog saveza Srbije što je velik čast, zahvaljujući vama opstaje Rvački klub ima 60 mladih rvača koji postižu dobre rezultate  i bili ste pregalac za izgradnju kulturnog centra u Kanjiži.

Kakoje sve krenulo?

-Završio sam srednju tehničku školu u Subotici i upisao Ekonomski fakultet, ali to je bilo doba baš kada sam bio na vrhu sportske karijere . Mislio sam da ću biti svetski prvak pa sam batalio školu i nisam diplomirao na Fakultetu. U nekim periodima života sam žalio zbog toga, a nekada ne. To je stvar kako će to čovek doživeti. To su blia lepa vemena. Kanjiško rvanje je počelo da se uzdiže i ja sam deo te velike generacije: Konc, Akić, Kasa, Lehel, Muhi, Bičkei i drugi. Trenirao nas je Ungai koji je došao iz Sente , a rvanje je doveo u Kanjžu Rudolf  Balaša iz Mola koji je došao u Kanjižu i 1965.  i počeo da radi sa mladim rvačima.

Vi ste bili i prvak Balkana?

Da, dao sam sve od sebe kad je rvanje u pitanju, jako sam ga voleo i rvanje je izazov  za muško dete. Taj sport nosi u sebi viteštvo, nema nikakvih pomagala, moraš da budeš i jak i brz,  snalažljiv i pamatan. No, u svakom sportu mora da bude više faktora u jednom čoveku da bi postao šampion. U ono vreme jugoslovensko rvanje je imalo velike rvačke asove  i imali smo da se ugledamo na Petkoivića, Marjanovića, Simića, i druge. Rvanjem sam se intenzivno bavio i dobro mi je išlo, ali kao vrlo mlad sam dobio tešku povredu u jednom meču, u maloj sredini niko nije vodio računa o nama mada smo bili najbolji rvački klub u velikoj Jugoslaviji iz malog  grada koji je imao 12 hiljada stanovnika , a osobina ovih ljudi je da su jako vezani za ovu sredinu i nikad nisu videli dalje od nje. Problem je nastao što nisam tretiran kako je trebalo i vukao sam povredu dosta dugo. Događale su neke stavi, naš olimpijski pobednik je morao da ode da živi u Ameriku, jer svugde ima i dobrih stvari i lomova, kad sam video da svaka medalja ima i drugu stranu rvao sam još nekoliko godina za ekipu, a nisam više za državnu reprezentaciju.

Kako je život tada počeo da teče?

– U međuvremenu sam se oženio dobio decu  i počeo da radim u „Metalu“ . Dok sam bio u Subotici upoznao sam rad studentskih zadruga , a toga nije bilo u Kanjži jer nismo bili studentski centar, mislili su da samo takvi  centri to mogu da imaju i sa kolegom sam osnovao Omladinsku zadrugu u Kanjiži. Prvo smo radili kao ispostava Subotice, pa kao ispostava Sente, a od 1985. smo poslovali samostalno i tada je počeo drugi period mog života.

Šta obeležava taj period vašeg života?

–  Tada smo izuzetno velike poslove uradili, naročito u poljopivredi u sezoni. To su bili ogromni dohoci  jer su sve bile državne firme i sve se plaćalo na vreme i uredno, i to je bio motor razvoja za sredine  gde su omladinske zadruge bile jake i shvatile svoju ulogu, jer ona treba da služi društvi, a ne pojedincu. Kad smo shvatili da imao snagu od komunalaca smo preuzeli štrand jer smo videli da živimo na Tisi i da je volimo i da niko ne vodi brigo o njoj i počeo je razvoj tog potiskog priobalja. Ulagali smo pare od zadruge. Napravili smo kamp, tobogan, radili smo takve stvari koje nisu bile u našem okruženju. Otvorili disko klub, pa su došli i privatnici , bila je  takva ponuda kao da smo bili na moru. To je bilo drugačije vreme pa je bilo lakše sa Vojvodina vodama i šumama, i izgradili su se objekti raznih kanjiških firmi :Potisje, Univerzal, Sloga i drugi koji i danas funkcionišu na štrandu. Tokom leta je bilo zaposleno  između 30 i 40 ljudi. Kad smo ojačali okrenuli smo se i drugim stvarima.

Šta je to novo što ste počeli da radite?

-Sa Zoltanom Bičkeiem smo počeli organizaciju Džez festivala. Sarađivao sam i sa Ljubomirom Đukićem koji je bio mlađi od nas ali je radio na izdavanju časopisa  za kulturu „Orbis“ na srpskom i mađarskom jeziku koji je bio od republičkog značaja  pa smo pomogli izdavanje ovog časopisa jer su u njemu učestvovali veliki pisci , slikari i crtači, kao i muzičari.

Vi ste tada osnovali i neko udruženje?

-Da, vezani smo bili za Tisu i osnovali smo ekološko udruženje „Tisa klub“. Ljudi nisu ni znali da tako nešto postoji. Srećom upoznali smo se sa ondašnjim ministrom za ekologiju  dr Jordanom Aleksićem koji je u nama prepoznao snagu da hoćemo da otvorimo taj klub i šta želimo da postignemo. Imali smo problem jer nas nisu razumeli ljudi iz sredine , a drugi problem je bio nismo govorili jezike, naročito engleski, živeli smo u ondašnjoj Jugoslaviji i mislili smo da sve imamo, a imali smo, jer smo se sporazumevali na srpskohrvatskom jeziku koji su svi govorili , i sa malo nemačkog ja sam kao Mađar pola Evrope prošao, ali došla su nova vremena i krenuli su konkursi i niko nije znao o tim stvarima, ali sve je dobro prošlo, mada nas baš nisu dobro razumeli. Ja sam bio poslednji predsednik komiteta u Kanjži, ne stidim se toga, i shvatio sam   tada  da kako vlada odredi tako i bude, a tako je i danas, i mislim da nije dobro da poslanici ne predstavljaju sredinu iz  koje dolaze, nego partiju. Iako dolazim iz društva sa jednopartijskim sistemom i tada sam shvatio da to ne valja, mada se ni danas nije ništa promenilo. Sve što smo radili nije bila partijska hijerarhija , nego civilna inicijativa. Dok smo bili dovoljno mladi i jaki ništa nas nije sprečavalo.- DKP

fotografije Danica Knežević Popov

nastaviće se

Projekat „Kanjiški žaneri ( Oni su činili stil Kanjiže)“ je sufinansiran iz budžeta opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print