Kanjiža – Kanjiški žaneri (Oni su činili stil Kanjiže)- Zoltan Balint III deo

U SVOJOJ SREDINI SAM IŠAO NEKOLIKO KORAKA UNAPRED

Početkom devedesetih počeo je  Džez festival koji je ostavio trag u kulturi ne samo Kanjiže , Jugoslavije, nego je bio jedin takav festival u ovom delu Evrope.

Vi ste ga zajedno sa Zoltanom Bičekiem stvorili i organizovali festival?

– Festival je bio dobar zahvaljujući Zoliki Bičkeiu koji je bio strog i odmeren – rekao je Zoltan Balint. -Ja sam bio menadžer i kad smo razgovarali o njemu na primer u BITEF-u kad sam rekao dam sam u Predsedništvu rvaškog saveza Jugoslavije nisu shvatali moju funkciju , ja sam bio menadžer, a u Zoliki sam video pravog čoveka koji je imao vrednisti i znanja i imali smo još oko nas  ekipu mladih ljudi, a ako imaš dobru ekipu sve možeš da uradiš jer niko nije dovoljno pametan da sve sam uradi. U ono vreme smo još telefonom zvali Ameriku i bili su  zaista veliki troškovi.

Čini mi se da vam se jedno vreme pridružio i pantomimičar Jožef Nađ?

– Kad je sve počelo da funkcioniše pridružio nam se Jožeg Nađ koji tada već 15 godina živeo u Parizu i bilo je trenutaka dok je trajao enbargo da nije Joška doneo pare u džepu  da isplati umetnike koji su nastupali na festivalu ne znam kako bi bilo. I kako se naša saradnja razvijala on je imao ideje da napravi predstave i festval je služio za premijere. Počeli smo da razmišljamo i predložio sam da napravimo u Kanjiži centar za Jožefa Nađa, počeli smo da lobiramo i ostvarili smo, ovaj Dom umetnosti je sad ovde . Saradnja je  bila odlična, svake godine novi komad. Bilo je godina kad smo 33 predstave Nađevog tima prodali iz Kanjiže, a igrale su se po Evropi, sami smo bili menadžeri i dobro je išlo. Finansije su išle delom iz Francuske, pa Mađarske i Srbije jer je Jožef Nađ bio i poznat i priznat umetnik. Kad smo videli da ne možemo sami počeli smo saradnju sa BITEF-om, BEMUS-om, sa velikima jer smo predstavljali kvalitet, saradnja je bila obostrano korisna i dosta dugo je trajala. Kao i u svakom poslu dolaze krizni periodi, kao  i u životu. Gradeći sve ovo mi smo Jožefa želeli da vratimo u Kanjižu, on je bio svetski umetnik, ali želeli smo da bar pet – šest meseci godišnje ovde bude i da svi dolaze  tu, da projekti budu ovdašnji, a njegovu saradnju  sa svetom nismo želeli da uslovljavamo i da prekidamo. Došle su krize u finansiranju kulture kod nas  i u Zapadnoj Evropi i svugde i saradnja sa njegovim centrom iz Orleana , Lozanom i Budimpeštom je počela da tone, a najveći problem je bio da ga nisu razumeli, ni nas nisu razumeli. Bilo je to šta će to maloj Kanjiži, nije to shvatao ni Beograd, pa ni drugi. Iz Budimpešte su ga ubedili da bude pored centra u Orleanu direktor i u Budimpešti. To ga je slomilo. On je umetnik, bila mu je potrebna sloboda ,a on ju je ovde dobijao.  Promenili su se ljudi, izgubili smo kontakte i sve je drugačije. No, Kanjiža je u tom periodu izmala sjajnu kulturu. Džez festival je imao specifičnost što nije bilo elektronike samo koreni muzike. I za 20 godina svi velikani džeza koji su bili živi su bili u Kanjiži. A satisfakcija rada sa Jožefom Nađem se preslikava u radu sa mladima i umetnicima iz naše sredine jer je on povukao dosta njih , prvenstveno Silarda Mezeia koji je komponovao i za njega , za njegove komade, Jovančića iz Subotice i druge.

Kad ste se ponovo vratili rvanju?

-Posle deset godina od napištanja rvanja potražile su me moje bivše kolege rvači  da preuzmem rvanje,  jer ne ide baš kako treba, pa šta ću? Krajem osamdeseth sam preuzeo klub i postali smo četiri puta državni prvaci. Uzeli smo svetsku medalju u Subotici, mali Korica je bio drugi u Evropi. Satisfakcija mladoj generaciji je da kad smo uzeli drugu titulu svi rvači iz kluba su bili iz Kanjiže. I tako idu godine. Kad sam počeo da treniram rvače dobio sam i neke funkcije u Rvačkom savezu. Bio sam 15 godina direktor Lige, mislim da je to najvažnije,  a posle velikih međunarodnih rezultata bio sam član predsedništva, jedno vreme potpredsednik Saveza rvača Srbije. Rvački sport ima izuzetni snagu, imamo dobre takmičare, jedina smo sportska asocijacija koja ima aktuelnog olimpijskor, svetskog i evropskog prvaka. U celoj Srbiji ima 40 klubova koji se bave rvanjem , a Vojvodina je kolevka rvanja i najviše se osvajaju  priznanja , a centri su u Subotici, Somboru, Senti i Kanjiži.  Rvanje je veliki deo mog života, evo već šest godina sam predsednik Skupštine Rvačkog saveza Srbije i trudimo se da što više omogućimo mladim rvačima da se iskažu jer imamo pregršt medalja, Nemet iz Sente, Nađ iz Kanjiže. U samoj Kanjiži imamo jako talentovane male rvače na primer  Dejana Petrovića. Sećam se kad sam ja počinjao, kad smo pobedili Sentu i slavili, pa je podigla sportska hala i počeli smo da organizujemo turnire. Mediteransko prvenstvo sa 18 zemalja, Balkansko prvenstvo, Memorijalni turnir po osmi put  koji je ove godine imao rvače iz 14 zmalja i 350 učesnka. Retko ima tako jakih turnira kao  što je kanjiški. I Pokrajina i Vojvođanski savez rvača su prepoznali važnost i značaj  rvanja u ovoj sredini.

Čime se sada bavite?

-Bio sam dugo direktor Omladinske zadruge, i bili smo specifični, pored osnovne delatnosti držali smo zabavni deo Kanjiže ne samo na Tisi nego i preko cele godine, čak smo organizovali letovanja na moru, naša deca su kao studenti tamo radili, samo su kuvari bili odrasli ljudi i upravnik je bio student i sve je funkcionisalo do rata koji se na žalost dogodio. Zatim sam osnovao privatnu firmu , bio sam svašta, proizvodio sam  metle koje nisu dobro išle,  do ovogo što radim već osam godina, pratimo velike firme koje rade na istraživanjima nafte u zemnog gasa. Ide solidno, mada su poslednje dve godine bile teške.

Šta za sebe možete da kažete? Da li ste zadovoljan čovek?

-Mislim da jesam. Spadam u red ljudi koji  su uvek radili ono što vole. A za to treba da sam imaš dovoljno ideja ,  da si dovoljno strpljiv i da imaš dobru ekipu jer bez toga nema ništa. Stalno imam neke ideje i to me drži. Sad nešto pokušavam za Balkansko prvenstvo, ali su to međunarodne vode i to treba da sazri i kod kuće je teško ubediti ljude za promenu, jer s promenom ima i obaveza, te treba i nešto raditi. U svojoj sredini sam bio čovek koji je išao par koraka napred i zato je bio mukotrpan rad, ali kad sve funkcioniše onda to dobro ide. I ako je ideja grupe ljudi veće je zadovoljstvo i radost kad se ona realizuje. A ja sam imao tu sreću da sam uvek imao dobar tim oko sebe – završava razgovor Zoltan Balint. –   DKP

fotografije Danica Knežević Popov

Projekat „Kanjiški žaneri ( Oni su činili stil Kanjiže)“ je sufinansiran iz budžeta opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print