Kikinda/ Beograd – Vojvođanska književna nit –Miloš Latinović I deo

BANAT JE NAJLEPŠE PARČE SVETA

Razvijanjem svesti o lokalnoj, zavičajnoj književnosti i zbog ljubavi prema zavičaju Miloš Latinović pisac i direkor najprestižnijeg pozorišnog festivala BITEF-a stvara vrhunska književna ostvarenja i proširuje svest šire lokalne zajednice o značaju duhovnog i kulturnog nasleđa kao temelj za pokretačku snagu i društvenu stabilnost.

Miloš Latinović je rođen 1963. godine u Kikindi. Završio je Fakultet političkih nauka, a master rad je imao veze sa ravnicom „Sterijino pozorje i pozorište u Srbiji”!

-Bilo je izazovno tada istraživati Sterijino pozorje jer sam master rad radio na matičnom fakultetu, Fakultetu političkih nauka i u tom segmentu nije previše istraživana oblast pozorišnog života, pogotovo Sterijinog pozorja kao nacionalne institucje na pozorišni život u Srbiji. Tamo su se radovi bazirali na onome što se dešavalo u žurnalistici, novinarstvu, i ja sam bio jedan od retkih koji se odvažio da prođe kroz važan i zanimljiv period Sterijinog pozorja , a da opet na jednom fakultetu koji nije u toj sferi bude moje istraživanje. Meni je drago što su moji mentori Jelena Đorđević i profesor Brane Stojković prihvatili moj  master rad i bili su ne samo učesnici tog rada,nego su i otkrivali tu oblast za sebe.

Na čemu ćete doktorirati i zašto?

-Tema doktorskog rada, posle niza godina, će izgleda biti BITEF jer moje bavljenje poslom ovde mi sve više otvara važnost ove institucije, gde sam trenutno direktor, za pozorišni život u Srbiji, i to višestruku važnost kroz jedan umetnički nivo koji BITEF nudi kao jednu koncepciju koju ima, možda ono što će biti centralna tema doktorskog rada ono što je BITEF nametnuo kao jedna institucija koja povezuje na neki način svet, ako smem da se tako  se  izrazim, setimo se da je on nastao kao Festival novih pozorišnih tendencija jer osnovna preokupacija u prvih 50 godina je bila ta da se  Beogradu pokazuje na Zapadu ono što nastaje, a opet, ono što nastaje kao produk pozorišne umetnosti na Istoku pokazuje Zapadu i predstavlja zapadnim pozorištima. Ovde je bila tačka i mesto susreta, a sa treće strane tada je jedna vešta politika pokazivala kako se ustvari pravi demokratija. To može da se tumači dvostruko i da se pravda i da se osporava. Kad imate takav jedan slučaj kažete da ste demokratska zemlja, a ako nešto ne sme da bude u nekoj zemlji, a sme kod vas i ako nešto nije dostupno a kod vas je moguće, onda zaista imate mogućnost da kažete vidite kakav sam ja i kakvi smo mi demokratski svet kad možemo da istrpimo ono što drugi ne. To je činjenica koja se dosta zanemarila u istraživanju , a objektivno ta politika je omogućila BITEF-u da bude veliki festival.

Kako je naslediti velikog i moćnog Jovana Ćirilova koji je bio osnivač BITEF-a?

Jovan je bio velik, to je istina, ne verujem da bi on  pristao na ovu tezu moćan. On  je bio zaista skroman čovek, prilično utemeljen u svojim naumima i opredeljenjima, pun znanja, entuzijazma, bez obzira što su godine i godine bile iza njega i što su ga na kraju godine sputavale da što želi realizuje. To nije bilo lako, mada mi je Jovan mnogo pomogao upravo zato što nije osećao nikakvu moć prema onima koji ustvari dolaze i naslede ono što je on smislio. I ne mogu da se otmem tom utisku njegovog odlaska. To je jedan od nesrećnijih dana za BITEF i za mene lično jer je to bilo dosta krizno područje za našu kuću i ostati bez duhovnog oca i mentora nije bilo ni jednostavno ni lako i mislim da  je Jovan otišao u najgorem trenutku za BITEF  i mi svojim radom , poštenjem i pričom evo se Jovanu odužujemo i vraćamo taj dug kojim nas je zadužio. Ali, obejktivno mislim da bi bio zadovoljan onim što sada radimo i verujem da smo dostojni naslednici mada je on grandiozna ličnost.

Šta ste vi ustvari ? Pisac, romanopisac, esejista, kolumnista, direktor, menadžer?

-Ako mogu da izaberem ja sam pisac, književnik. To je opredeljenje koje bih uvek izbirao i to je moj naum. Ali to danas nije ni lako ni jednostavno jer objektivno kad nešto izaberete u našoj sredini se podrazumeva da od toga treba i da živite. Znate kako danas živi književnici, to niti je jednpostavan posao, niti život. Ali kad je moja knjiga “Šekspirov klijent” ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i dobila jedan glas od pet glasova žiria,  onda sam shvatio da mi je dostupno da sebe stavim u red književnika. Eto i sad biram to.

Prvu knjigu ste objavili 1993. pre 24 godine?

-Prosto se naježim. Prošlo je mnogo vremena, rado se sećam te knjige mada je ne smatram vrednom, ali bez te knjige ne bi bilo ovih posle. Verovatno svi imamo neke periode kroz koje prolazimo i mislim da je knjiga “Kamenje i sećanje” kao prva knjiga kratkih priča koje su nastale tako što sam ih pisao za radio emisiju koju sam tada vodio i to je temeljni kamen za moju književnu karijeru. Rado je se sećam, mada je ne bih ponovo čitao, ni ponovo objavio, godine su između knjževnih ostvarenja i normalno je da se tako misli i  nje se ne bih odrekao jer me je uvela u svet književnosti.

Da li radite to što volite i hoćete?

-U osnovnom smislu da. Opredeljen sam kao književnik i to radim svakodnevno i svakodnevno uspem da pročitam nešto nameski za knjigu koju pišem , napšem koju rečenicu  te knjige koju pišem ili neke naredne, sada  moderna tehnologija omogućuje da upišete koji zarez u nekom fajlu koji će biti knjiga i u tom kontekstu radim ono što želim. Ali i ovo od čega živim je moje apsolutno opredeljenje i radim ono što volim to je pozorište  koje  je za mene večna inspiracija i tajna i na toj liniji traganja za dobrim pozorištem poronalazim motive da se time bavim. Mada se danas baviti njime nije ni jednostavno, ni lako. Nije to samo stvar finansijskih situacija u našim pozorištima , nego je to normalna stvar  i mi kakvi smo ljudi  i kakav je naš mentalitet dosta je teško biti  menadžer ili direktor  pozorišta sve je danas puno kompromisa,  nije prijatno, ali to je  posao i ako ga volite ta plovidba može da bude dosta uspešna.

Da se vratimo na književnost. Da li se crna banatska zemlja nalazi u vašim delima?

-Nalazi se u mom srcu, pa se verovatno nalazi i u mojim delima. Banat je najlepše parče zemlje na svetu. Meni je nekad žao što je onom kosom granicom podeljeno na banatski i temišvarski (rumniski) deo Banata, da nema te granice mislim da bi bila pravougaona ravna zemlja u kojoj čuda nastaju. Banat je najlepše parče sveta i nekad mi se čini da nije u Evropi nego da je u nekom prostranstvu u Južnoj Americi , toliko začudnih stvari možete da pronađete u Banatu da vam se čini da je na Mediteranu, u Aziji ili negde drugde , ako krenete od Bele Crkve ili Banatske Palanke prema Kikindi i Novom Kneževcu koja je najsevernija veća banatska varoš onda svašta može da vam se desi pogotovo ako krenete noću ili krenete banatski lenjo  i stajete svugde po malo. Mislim da je tu divnu odu Banatu napisao Miloš Crnjanski  u svojim putopisima pre svih i sećao ga se i opisivao i u drugim delima. Ona njegova divna rečenica “Daleko mi Banat, crna moja košulja” to je valjda opis koji može da  oseti emocijom samo čovek koji dolazi sa tog područja i ja verujem u tačnost opisa, jer i kad sam odem iz Banata osećam potrebu da kažem tu rečenicu kao jedinstveni izraz nostalgije koju osećam prema tom području i na kraju krajeva Severnom Banatu i gradu iz koga dolazim , a to je Kikinda. U knjizi “Na pogrešnoj strani reke” koja je priča o Dušanu Vasiljevu postoji taj fragment gde kao mlad čovek nesrećan stalno je  na pogrešnoj strani reke jer je s one strane reke nešto drugo i tako je kad je došao u Beograd bio na Dorćolu i gledao na drugu stranu reke Dunav, to je ustvari bila ona  prava banatska strana reke.

Da li po vašem mišljenju postoji vojvođanska, banatska književnost, ona nit koja ih povezuje?

-Ne volim da se književnost deli, po meni je književnost dobra ili loša, ne volim kad se deli na žensku i mušku. Mi smo stalno skloni nekim poređenjima i takmičenju. Mislim da književnost, kao i opšta kultura nema taj agonski deo nadmetanja, to je sve veštački, ako nije veštački onda je nepotrebno. Činjenica je da određena podrućja nose tu topiku koju čovek odrastanjem, životom u tom kraju stiče, oseća i ostvaruje, što razmišlja. A kad pogledate dela koja su nastala od ljudi , autora koji su živeli u Banatu ne treba više potvrda. Zaista mislima da je Miloš Crnjanski najveći svetski pisac , na žalost on je pisac jednog malog jezika , odnosno jezika malobrojnog naciona i da bi drugačije živeo da je bio drugde i u drugom vremenu ili poživeo malo duže. Njegova književnost je došla u ravan književnosti Ive Andrića, ali nije bio politički podoban i nije dovoljno izučavan – rekao je Miloš Latinović.   – DKP

Fotografije Danica Knežević Popov

nastaviće se…

Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print