Novi Kneževac-Vojvođanska književna nit – Goran Novakov I deo

KAD BIH IMAO SVE VREME OVOG SVETA  STALNO BIH PRAVIO UMETNIČKA DELA

Goran Novakov je Novokneževčanin i kad treba da se predstavi da li pripada vojvođanskoj književnoj niti možemo da kažemo da pripada multimedijalnoj vojvođanskoj niti , jer književnik Goran Novakov je multimedijalni umetnik koji se bavi sa nekoliko vrsta umetnosti , od one kada radi animaciju, do onih kada piše za decu i za njihovu dramsku izvedbu.

Goran ima 49 godina , iza sebe objavljene četiri knjige namenjene deci , kad je likovna umetnost u pitanju onda je to umetnost  za odrasle , mada ima mnogo ilustracija i karukatura koje su posvećene deci. Od onog  jetkog i prividnog humora, satire, do onog finog , tananog,  banatskog i dečijeg gde on polako postaje prepoznatljiv kako po humoru, tako po dečijim pesmama , karikaturi, pristupu u književnosti, a naročito kad je vajarstvo u pitanju.

Gorane, šta je za vas umetnost?

-To je teško pitanje, i pravu definiciju  umetnosti ne znam da li iko zna – kaže Goran Novakov. –  Ona je , u nama, ona je od Boga data. Ona je pomoć ljudima, uteha i putokaz šta je čovek ustvari, da ga umetnost uvek podseća na to. Umetnost se uvek vezuje za lepe stvari. Ja nikad nisam znao zašto se bavim umetnošću, možda ću pod stare dane shvatiti da drugačije nisam mogao da finkcionišem da se njome nisam bavio. Postoje ljudi onakvi kakav sam ja koji su se prosvetlili. Žao mo ji što do sada nisam našao odgovore koji su me mučili kao čoveka koji živi na zemaljskoj kugli , tek baveći se umetnošću pokušao sam da razumem neke stavri i razumem zašto ovo čovečanstvo postoji, mada nikada neću biti siguran u to. Pokušao sam da se bavim umetnošću i veoma sam i danas radoznao, u njoj sam nogao da budem hrabar, mudar, sve što nisam mogao da budem u srvarnom životu. Mislio sam da ne funkcionišem baš najbolje, međutim u umetnosti sam se dobro snašao i tu se osećam veoma sigurnim. Nije me briga za okolni svet i da bi opstao u njemu čovek mora da bude siguran u nečem. Ja sam siguran u umetnostii, tu se najbolje snalazim. Samim tim se vidi koliko je to božanska stvar kad vi tako radite i da drugi imaju koristi. Možda ne treba znati pravu definiciju umetniosti, treba se njome baviti, pratiti ono u sebi jer ona pokrene ono što i ne znate šta imate, bukvalno kao rudnik bogatstva koji je u neiscrpnim količinama. Primetio sam ako se iskreno bavim njome uvek ću imati inspiraciju, imati šta da kažem, da nešto lepo stvorim, a da  pri tom nikome ne smetam.

Kako je sve počelo?

-Počeo sam da se prvo bavim crtanjem i mislio sam da će mi to biti životno opredeljenje  jer sam voleo da crtam. Sećam se da sam sa devet- deset godina nacrtao karikaturu mog dede  kad sam bio za vreme raspusta kod njega u Somboru. Sa prijateljima je igrao kartašku igru raub koja je karakteristična za taj grad kao kod  nas solo, pošto nisam imao šta da radim dobio sam bojice i ja sam ga nacrtao. Crtež se vremenom izgubio, ali se sećam da je bio verodostojan, skinuo sam dedine crte lica Kao klinac sam bio zadovoljan i to me je pokrenulo da budem karikaturista. Dobio isam i nagradu u školi za crtež na konkursu koji je Banka raspisala, čak sam dobio i novac da imam u Dečijoj banci. Likovno je bio najomiljeniji predmet i tako je sve krenulo. U nekim fazama sam provodio mnogo vremena crtajući. Slikanje je kasnije došlo.

Vi ste po slikanju vrlo prepoznatljivi. Ne možemo da kažemo da je to kubistički pristup, ali ima mnogo grafike i  trodimenzionalnog u vašim crtežima?

-Možda još nisam izdefinisao koji mi je stil, možda se nešto naslućuje, međutim ja sam toliko radoznao i prelazim iz stila u stil i u nekom trenutku sam se izgubio, Radio sam slike kakve bih voleo da imam na zidu, ako sam negde video sliku koja mi se dopala pokušao sam da uradim nešto slično. Vremenom se pojavi neki crtež koji liči na vas, koji odražava vaš stil, i ima nekoliko slika za koje mogu da kažem da liče na mene. Divio sam se drugim slikarima i pokušao da slikam kao oni. Kažu da treba krenuti od najtežeg, uzeo sam enciklopediju slikarstva i slikao sam slike velikih majstora. Od svih pokušaja imao sam uspešnu sliku Pikasovog „Gitariste“ i bio sam zadovoljan, jer crtež nije bio komplikovan. To je bila vežba da vidim kako mi služi ruka i da li mogu nešto vrednije da uradim i na čemu sam. U poslednje vreme se bavim akvarelom ( Novakov kaže bezuspešno mada ima nagrade slika u tehnici akvarela – primedna novinarske) zato što imam faze kada mi nešto ne uspe, a nekad uspe, kao bunar bez dna, uloženo je  mnogo vremena, a ništa nisam uradio.  Što se tiče nagrada možda sam „ubo“ ono što je drugima odgovaralo. Sve te to zanimljivo. Svi moji pokušaji, uspesi i neuspesi su za mene kao umetnika pravo bogatstvo i korisno upotrebljeno vreme.

Vaš pristup pruću, prvo ste izrađivali predmeta, a  u poslednjih 15 godina su to i skulpture  po kojim ste jedinstveni u Srbiji?

-Ne znam da li sam jedinstven, to sam video negde. Ja sam po profesiji bravar, radio sam u fabrici i imao sam obilje gvožđa kod sebe i naravno, umetnička duša ne miruje nigde  i tamo sam našao srodne duše i umetnik od svega napravi umetnost. Kad bih imao sve vreme ovog sveta ja bih pravio i proizvodio dela , jer u bačenoj kutiji u parku vidim umetnost  i ponekad želim da napravim izložbu od otpadaka, jer sve može da se iskoristi za nešto lepo. Pretpostavljam da su svi umetnici svi takvi.

Da li ravnica koja okružuje prostor u kojem živite utiče na vašu inspiraciju?

-Razmišljao sam puno puta o tome, da li bih ja bio to što jesam da sam se rodio u brdovitom predelu , no umetnika ima svugde, u svakom ćošku sveta, i svako  je u svom ambijentu pronašao nešto i uverio sam se da  dva umetnika sa dva različita sveta razmišljaju isto i da ne utiče na njih geografija, ni teren. Mnogo puta sam  kao karikaturista imao prilike da vidim da kad je zadata tema karikaturisti iz celog  sveta imaju istu ideju i isto je nacrtaju. Mogu samo da kažem da sam srećan što živim u ravnici i na kraju sveta gde nema nekih trzavica, što je meni vrlo bitno i srećan sma što nismo morali da propatimo što su drugi narodi propatili u ratovanju. Čini mi se da je  period od kad sam se rodio  dosta miran i da ovaj kraj sveta, Novi Kneževac i ovo podneblje mirno i što smo u nekom ćošku  i ne smeta mi što nisam uspeo nešto veće da uradim jer sam sa ovog područja. Ravnica ne utiče na moju umetnost, ali sam srećan što sam ovde rođen i navikao sam se i možda više ne bih mogao bez nje – rekao je Goran Novakov. – DKP

Fotografije danica Knežević Popov

nasraviće se

Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print