Novi Kneževac-Vojvođanska književna nit – Goran Novakov II deo

OD ILUSTRATORA DO PESNIKA

Među književnim ostvarenjima Gorana Novakova ima pesama za odrasle, mnogo više preovladavaju pesme za decu i kratke priče. U njma je nešto prepoznatljivo, a to je  humor koji je specifičan i dopadljiv i mlađim  i starijim čitaocima, kao i izbor tema koji nije svakidašnji, a opet to jeste..

Da li je vaš humor vezan za podneblje ili nešto drugo?

-Činjenica je da postoji nešto što se zove vojvođanski, banatski humor, ali to može da se proširi na celu Srbiju, postoji srpski humor koji je sličan ovdašnjem, svaki region ima svoju vrstu humora, svako je vickast na svoj način. Srećan sam što živim u sredini koja ima smisla za humor i što se šale na svoj račun. I što je naš humor deo folklora i tradicije, to zezanje sa samim sobom, ogleda se u našim bećarcima. Taj naš banatski humor je zdrav , zanimljiv, sadrži u sebi mudrost i duhovnost, sve što je najlepše. Ne mogu da kažem da ga nema u niškom kraju odakle poznajem ljude i pesnike, svako se drži toga  da svako hvali svoje i to ima veliku vrednost. Verovatno sam nešto zakačio od humora jer sam rođen u Banatu, slušao ga oko sebe. Verovatno je duhovitost nešto urođeno, ne može svako da bude duhovit. Ne mogu da ocenim kako čovek dobije svoje talente , a duhovitost čovek treba da nosi u sebi. Slušao sam ljude koji su pokušali da budu duhoviti i to su radili iz petinih žila. To je nešto što vam ide ili ne ide. I ako se to primeti u sebi treba da se neguje.

Zamolili smo Gorana da odrecituje dva-tri bećarca!

-Pokušao sam da pišem bećarce o onome što niko nije pisao, a da bude zanimljivo.  Obrađivao sam sve moguće teme. Dok sam se zabavljao sa  suprugom smišljao sam pesmice da bih je zabavljao ili ih govorio u svom društvu između, ostalih o ljudožderima:

„Ljudožderi mnogo vole ljude,

Od njih dobruh kobasica bude!

pa o Nojevoj barci:

„Šta se dimi u Nojevoj barci,

disnotor  je, pa se tope čvarci!“,

pa bećarac o beloj kugi:

„ Bela kugo ko će da te spreči,

Sto njih umre, dok jedan zakmeči!“

Kako je počela da se rađa dečija književnost? 

Bio sam veliki fan Dušana Petričića, pravi veliki umetnici su oni koji inspirišu ljude ,a mene je Petričić inspirisao svojim slikama kad je radio u kombinaciji sa velikim Duškom Radovićem. Oduševio sam se „Kuvaricama“ koje je ilustrovao , a Radović pisao u TV novostima. Na mene kao dete je ostavilo veliki utisak, a najviše me je fascinirao omot ploče  na kojoj je pevao Dragan Laković sa Kolibrima,a omot je uradio opet Petričić i ja sam se zaljubio u njega. Zašto je to vezano za moju poeziju? Kad sam počeo da crtam shvatio sam da mogu da smislim dosta dobar tekst koji odgovara za taj crtež ne da bude sličan što sam čitao od njih dvojice,  a stihovi kao što su bili bećarci napisao sam ih bezbroj. Video sam da mi odgovara, da je dosta smešno. Na moju poeziju je dosta uticala moja majka kao i na  moj ukus i muzički i umetnički. Nije se njome bavila, ali smo slušali radio, a ona je komentarisla ovo je smešno i slično i videli smo zaista da je ona imala osećaj za ono šta je duhovito, šta nije, šta je  bilo bez veze, šta ima pravu vrednost. Rano sam saznao šta je dobro kod nekog pevača, šta nije.  Voleo sam da slušam „Tup-tup“ , možda su druge majke upućivale na „Želje i pozdrave“, mi smo drugo slušali. Sve moje utiske sam sklopio kad sam počeo da pišem poeziju. Prve su mi pesme bile dečije jer stihovi koji su mi padali na pamet su se vrteli oko dečije stvarnosti. Prvo nisam znao gde će to da završi, sve je bilo usput i ništa ozbiljno  nisam mislio da pišem , a kad je došlo teško vreme devedesetih godina , 1991. i 1992.  kad mi je bilo najteže u životu zbog rata i svega, sve je bilo zatvoreno, meni i šačici prijatelja koji smo razmišljali isto počeli smo sa zezanjem, U teškim vremenima kad nemate ništa drugo tražite ono najdublje u sebi i tada sam počeo da pišem. Počeo sam da zapisujem i razmišljam da li će biti nešto od toga . Od 1991. do 1996. je nastala skoro cela zbirka pesama „Let šašave ptice“ koja je objavljena 2003. Izbacio sam iz sebe nešto dobro u jako lošem vremenu. Iz same umetnosti je nešto zadivljujuće i tako sam počeo da se bavim poezijom nadajući se da će to nekada biti knjiga.

Umeđuvremenu ste učestvovali na mnogim konkursima. Vaše pesme su kratke sa puno humora, duhovite i zapažene od strane onih koji priređuju antologije tako da su one zastupljene u mnogim antologijama za decu!  

Za objavljivanje prve knjige „Let šašave ptice“ moram da se uzahvalim Dušanki Tomić koja je tada bila direktorka Biblioteke i objavila ovu knjigu koja mi je otvorila put da postanem primećen kao pesnik za decu. Nisam još bio svestan šta se desilo sa knjigom, bio sam veoma srećan i kad su knjige stigle na poštu sve sam odneo kući, a Dušanka je rekla donesi knjge malo i za Biblioteku. Nisam razmišljao kako će knjiga da ide dalje. Bila je promocija knjige,  na njoj je dosta knjiga prodato, ostalo je nešto i bibliotec. Razmišljao sam kako se osećaju pisci posle promocije, osećaju li se ispražnjeno? Prošlo je sve, ne znam da li ću ikada pisati više. Posle ove knjige nisam se nešto poneo – biću pesnik za decu. To je za mene bila jedna avantura koja je prošla, ajde  sad nešto drugo, crtanje, slikanje. Nisam bio fokusiran, jednostavno desilo se nešto lepo. Ivan Đurđev iz „Zmajevih dečijih igara“ je  dobio knjigu od Đorđa Randelja koji je bio urednik i pomogao objavljivanje knjige, i kada sam pozvan na „Zmajeve dečije igre“ tada su se sve kapije otvorile i video kako sve to lako ide. Srećete krug ljudi koji se bave istim stvarima , koji su napisali ne znam koliko knjiga i sretnete tipove koji su već legende i kad uđete u srž jer ste bili uštogljeni, tremaroš dok  se nisam malo opustio i počeo sam da slušam kada su mi drugi rekli da je knjiga dobra, pogotovo kad kaže pisac koga vi poštujete pomislite da je dobro to što radite i da je vredno. Vredi ulagati energiju i biće na korist svima. Počeo sam tek tada da razmišljam kao pesnik i  intenzivnije da se bavim dečijom poezijom i da je pišem više. I završio knjigu „Zrikni svet kroz rozle đozle“, i posle pesama iz prethodne zbirke koje su se našle u antologijama sve je bilo mnogo lakše, kad znaš da se tvoja knjiga preporučuje. U koliko sam antologija zastupljen ne znam jer kad  neko ko živi u ovakvoj zabiti  kao zadovoljan sam  koliko sam zastupljen  i koliko me ima- rekao je Goran Novakov. -DKP

 

fotografije Danica Knežević Popov

nastaviće se

Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podeli sa drugimaShare on Facebook
Facebook
Email this to someone
email
Print this page
Print