Zrenjanin- Vojvođaska književna nit –Radivoj Šajtinac II deo

„PORCELAN“ JE ROMAN U KOM  SU  RAVNOPRAVNI  STIH  I  PROZA

Romanesno književno stvaralaštvo Radivoja Šajtinca je impozantno. Poigravao se temama u kojima aplicira ravnica , a kako bi bilo drugačije  kad je on sam toponim Zrenjanina i Banata.

„Vodeno dete“ je vaš roman o tiskom cvetu koji jeste specifičan u Vojvodini, tj. na reci Tisi , baš na našim prostorima?

Roman “Vodeno dete” je napisan u Novom Kneževcu, u stanu velikog vajara Save  Halugina i u vreme cvetanja  Tise – nastavlja priču Radivoj Šajtinac.-  U  svakonoćno i svakodnevno  pisanje sam unosio sve ono što su mi čula dopremila, ljudi, likovi, prijatelji, reka i njeno obalsko sazvežđe,  glasovi i znaci vremena.

Inače, novokneževački splin i okolina inspirisali su me mnogo više  od onog  što sam dosad

Napisao, a to nije malo kad  su pitanju pesme, proza, eseji ili novinski tekstovi. “Vodeno dete” je priča o mikrokosmosu pojedinca i o sudbini svih koje poezija zatiče u životu kao prepuštene neizvesnisti vremena i drugih drama u životu. Čovek večno odbija da bude obična kap u moru ili zrno praha u hlebu. U njemu i želja za životom i snovi bez prekida nalažu da ne izgubi nadu. Iako, nada uvek liči na teško opisivu vilu koja je uvek u odlasku i samo se podsmešljivo osvrće.

I u „Pričici“ se susrećemo sa događajima u Banatu?

Ovaj roman je moja čista vežba iz postmodernizma na planu  nestanka autora i tu je Banat neizbežna scenografija, a glavno tematsko uporište je zabluda o nestanku autora.  Pisan je slobodnim ispovednim bespoštednim rečnikom. Uostalom, postoje dve stvari koje nikada ne razočaraju – poezija i pornografija. Roman je napisan u ženskom licu i ona traži onoga ko je iznad nje u zamisli i inspiraciji.

Posle životnog iskustva nastao je roman „Lirik –Klinik“?

“Litrik klinik” je najkraće objašnjen podnaslovom  poetika možanog udara. Po svemu sudeći taj nepoštedni, intimni zapis o bolesti  ocenjen je lepo i kod čitalaca ali kod medicinskih poslenika.

Da li možete da se otrgnete od mirisa željezničke pruge od Đale do Zrenjanina koji je obeležilo vaše detinjstvo?

Nikako! To pamćenje sad čuvaju slike bagrenja dokle vozovi više i ne idu. Pamćenje se pretvorilo u traženje onoga što mi se ponekad činilo da sam sanjao, izmislio  a ne doživeo. U detinjstvu sam sa ocem i bratom stigao vozom do Đale, vadili bi  bicikle iz voza i dolmom Tise se vraćali lagano, osvajački kako detinjstvu i priliči za Zrenajnin. Taj jezik trave, ptica i oblaka vezan je za atare i one čuvene velike topole koje rastu između naselja i polja. To su kapije koje se večno pamte. U detinjstvu nema dosade, ima samo lakog zamora i prolaznih bolesti,  a drvo u ravnici je dragoceno i sveto kao crkva i zauvek ostaje u sećanju.

U najnovijem romanu „Porcelan“ u svakoj rečenici su sumirana dugogodišnja iskustva. Na poseban način svu svoju lirsku dušu i stil pretočili ste u roman što je osobenost ovog romana i jedinstvenost u našem književmom okruženju?

-Kao da sam sve poput pripremnih radova želeo da izjednačim u svojim stvaralačim nastojanjima, u ovom romanu sam spojio i lično i zavičajno i ono štoje deo lektire i subjektivne filozofije, što je deo stvarnog ali spasonosnog izmišljenog . Sve sam stavio po strani kao ona fijoka kuhinjskog stola u kojoj je majka sve dragocenosti života čuvala, predmete, vlati kose, pa i moju prvu pesmu. Ja sam bio očaran sudbinom i mnogoznačnošću simbolike porcelana i on je moj krik nepoštedni prema osećanju univerzalne desentivizacije i primarne, globalne bezosećajnosti koju nudi ovo vreme. Stvorio sam roman u kom su ravnopravni i stih i proza, esej i ispovest, folozofija i indiskrecija. Uklonio sam granice ličnog i spoljnjeg, ali sam učinio najsvetiju žrtvu koju možete učiniti prozi, a to je poezija. Knjiga  je u celini tako organizovana da se sižejna građa , događaji, dijalozi, likovi i dramaturgija događaju i u sveri promišljanja i komentara, ali i žestokih udaraca koje ima samo poezija. Bilo bi  pogrešno, čitalački i ljudski pratiti samo prozne pasaže, jer ponekad su oni samo fusnota onogo što je mnogo uzbudljivije i nepoštednije rečeno u stihu, a ponekad obratno. Kratki zapisi koji slede nisu intimni dnevnik , oni korespondiraju sa stihovima koji se ničega ne libe i zato je ovo roman u slobodnom stihu.

Ovom knjigom imate ozbiljne izgleda da dobijete NIN-ovu nagradu za 2017. godinu ?

Otvoreno govoreći i neka to bude deo moje banatske sudbine i mog banatskog poetskog vaspitanja, kad na to pomislim savest mi je mirna ,a snaga za daljim pisanjem još jača. Imam i dalje utopijsku želju da objavim Banatsku triologiju koju bi činila tri moj kratka romana:“Čehovija“, „Vez u vazduhu“ i „Sibilski glasovi“. Pronašao sam i kontaktirao izdavača iz Beograda koji su voljni to da rade, ali u saradnji sa nekim subjektom iz Banata, Zrenjanina. Na žalost iz zavičaja bez kog bi teško išta napisao nije stiglo razumevanje. Ali, ako Vaša rublika o  zavičajnoj niti dobija akcenat prekidanja  to me neće pokolebati.  Želja mi je da ta triologija kad tad pokaže Banat u sazvežđu pojedinca na prelomu dvadesetog i dvadeset i provog veka. Pa makar moja slika bila na porcelanu – odgovorijo je Radivoj Šajtinac. – DKP

Fotografije Danica Knežević Popov

nastaviće se…

Projekat „Vojvođanska književna nit“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

VN

Брзи превод